Врањеш: Поријекло и континутет имовине Републике Српске – удар на предсједника и Српску

241815
Новости

Врањеш: Поријекло и континутет имовине Републике Српске – удар на предсједника и Српску

Република Српска је државотворан ентитет или другачије речено ентитет са свим елементима државности. То подразумијева да Република Српска има, а што је Дејтонски мировни споразум и Устав БиХ и потврдио, три кључна и конститутивна елемента државности: територију, становништво и власт, истакао у анализи професор Факултета политичких наука Универзитета у Бањалуци Невенко Врањеш.

Анализу професора Врањеша преносимо у цијелости:

Наведене елементе Република Српска је унијела у садашњу БиХ и ничим их се није одрекла нити је то од ње тражено будући да ентитети творе БиХ и да је садашња дејтонска БиХ настала на бази удруживања два ентитета у више конфедералну него федералну државну заједницу.

Битан је индукативни елемент настајања садашње БиХ, а то је да су ентитети настали прије ове државне заједнице. Конкретније Република Српска је настала 09. јануара 1992. године, а Федерација БиХ је настала 18. марта 1994. године, потписивањем Вашингтонског споразума да би потписивањем Дејтонског мировног споразума тек 21.11. 1995. године настала данашња БиХ. И оно што је посебно важно нема никаквог суштинског континуитета данашње БиХ у односу на некадашњу Републику БиХ која се распала много прије Дејтона на начин да је изгубила подршку већине њених грађана.

Наиме од свог настанка и кратке трансформације из СР БиХ, тадашња Република БиХ је патила од дисконтинуитета будући да је стварањем Републике Српске, 1992. године, а затим стварањем најприје Хрватске заједнице Херцег Босна 18. новембра 1991. године, а потом и Хрватске Републике Херцег Босна, 28. августа 1993. године тадашња Република БиХ била сведена на муслимански, а касније бошњачки ниво територијалног и политичког организовања.

Другим ријечима, читаво вријеме, почевши од стварања аутономних области српског народа у БиХ па преко стварања Републике Српске и облика удруживања хрватског народа у БиХ, Република БиХнема своје конститутивне елементе будући да је изгубила становништво, да није имала функционалне органе власти (парламент, владу, војску, полицију и др.) те није контролисала више од двије трећине своје територије. Дакле, у времену од краја 1991. године па све до краја 1995. године, Република БиХ проистекла из Социјалистичке Републике БиХ није ни постојала у фактичком смислу и данашња дејтонска БиХ не баштини никакав континуитет нити тадашње Републике БиХ нити некадашње АВНОЈ-евске СР БиХ.

Најконкретније, не постоји држава континуитета на овим просторима већ је Дејтонски мировни споразум и из њега произашли Устав БиХ створио потпуно нову својеврсну државну заједницу БиХ верификујући ентитете као државе чланице ове заједнице.

Зашто је овакав увод важан? Најприје због чињенице да се још једном разјасни правни статус садашње државне заједнице БиХ, а затим да се укаже на положај Републике Српске у таквој заједници и најзад кључно да се још једном подвуче да је Република Српска од њеног настанка 09. јануара 1992. године као и данас ентитет који има сва три елемента државности, а то су понављамо територија, становништво и власт. Дејтонски мировни споразум јој то није одузео већ шта више потврдио. Тако је и дан данас

Постојање територије Републике Српске на којој живи становништво са сувереним органима власти недвосмислено значи да Република Српска има своју имовину чије се поријекло неспорно црпи из територије коју је контролисала и контролише. Никад нико ту имовину ни једним конкретним измјенама Устава (а једино је тако могуће) није оспорио. Другим ријечима, данашња БиХ као својеврсна државна заједница у оваквом облику нити је имала нити има нити без конкретне измјене Устава може имати сопствену имовину како се то настоји наметнути. Могли би говорити о имовини коју би ентитети евентуално ставили на располагање у минималном облику за функционисање заједничких институција, и то ако се и како ентитети договоре.

Поставља се питање који орган власти у БиХ ће означити титулара имовине, водити евиденцију о истој и донијети одлуке о њеном располагању, поготово у свијетлу чињенице да је још Њујоршким и Женевским споразумима и принципима, Републици Српској додијељено 49 одсто, а Федерацији 51 одсот територије БиХ. И Дејтонски мировни споразум није рекао да ће се Босна и Херцеговина састојати од територије која се дијели у омјеру 49 наспрам 51 већ је опет понављамо методом индукције означено да ће ентитети чинити БиХ по наведеном омјеру. Да је намјера уставотворца била да одреди имовину БиХ он би то засигурно учинио тада у Дејтону те одредио титулара и орган који ће ту имовину књижити и са којом ће располагати. То подвлачимо није урађено. Све остало спада у сферу извртања необоривих чињеница, манипулација и различитих дериватних подлога за правно насиље и отимање имовине.

Тако не стоји чињеница да је БиХ добила сукцесијом имовину бивше СФРЈ, те да такав чисто технички институт, јер како би другачије и могло, пошто се у међународном поретку јавља садашња БиХ, буде основа да се створи један нови правни институт, институт имовине Босне и Херцеговине. Такво нешто, правно је неодрживо и представља немогућу концепцију фикцијског карактера. Полигон је то гдје се измишља правни основ и развија прича о постојању имовине Босне и Херцеговине на начин да Република Српска остане без имовине или да њеном имовином располаже и управља неко други.

Поред одлука ОХР-а о забрани располагања “државном” имовином, посебну ситуацију створила је Одлука Уставног суда БиХ који је у предмету У-1/11 имовину везао за континуитет и територијални интегритет БиХ.

Међутим, питање континуитета БиХ, питање ко сачињава данашњу БиХу, питање имовине су у Дејтону ријешена питања на начин да садашња БиХ је наставила само међународноправни субјективитет некадање Републике БиХ и ништа више. Затим, ријешено је да су ентитети створили Босну и Херцеговину, а не обрнуто и најзад, да је имовина нешто што није у надлежности БиХ јер је то недвосмислено остављено у надлежности ентитета. Све остало је понављамо насиље и води у правцу одузимања природних ресурса, спречавање функционисања и развоја Републике Српске те њеног свођења на безначајан субјект. Потреба за ресурсима, рудним и другим богатствима у контексту тренутних ратова и криза је питање од врхунског значаја. Република Српска је тога свјесна.

У најмању руку је тужно посматрати ситуацију у Федерацији БиХ да се рудно богатство у средњој Босни уступа једној страној компанији уз симболичну накнаду али уз замислите сагласност “високог представника”, а након што је претходно извршен страховит притисак на Владу Федерације БиХ.

Такво нешто Република Српска не дозвољава и нема сумње да је глас руководства Републике Српске и у првом реду њеног предсједника да се оштро и енергично супростави таквом нечем односно отимању природних богатстава Републике Српске можда и било кључно да се експресно створи квазизаконска подлога за судски прогон Милорада Додика. Вријеме то несумњиво и показује нарочито након што је Република Српска прометовала дио своје имовине не Јахорини. Сама најава потписивања уговора о овом изазвала је истовремену реакцију ОХР-а који тврди да се ради о државној имовини чије је прометовање забрањено.

Откуда БиХ имовина на Јахорини и којим актом је прописано да Република Српска не може том имовином располагати па је и продати то ОХР не објашњава. Српски народ у БиХ се никада неће и не може одрећи своје имовине, јер то би значило дефинитиван крај Републике Српске.

Неће ту имовину препустити нити било којем страном нити БиХ заједничком субјекту јер би то значило, а већ се показало средством уцјена и селективним онемоућавањем нашег развоја. Примјер таквога нечег већ имамо кроз блокаду енергетских пројеката на Дрини, онемогућавању изградње аеродрома у Требињу, пројектима гасификације и многим другима. Стога, грађани и јавност треба да знају у чему је суштина и позадина, између осталог, невиђеног прогона предсједника Републике, а бојим се у будућности и многих других у Републици Српској.

ИЗВОР:РТРС

Категорије