По завршетку посљедњег рата, социјални рад у Републици Српској суочио се са промјенама у својој дјелатности. Такође, промјене нису заобишле ни окружење које врши пресудан утицај на садржај и циљеве социјалног рада. Кључни изазови који су довели до повећања броја корисника, усложњавања постојећих социјалних проблема и настанка нових били су велики број жртава рата, изгубљене и растурене породице које више нису биле у могућности да остварују традиционално присутну и значајну социјално-заштитну функцију, повећано сиромаштво, повећана инвалидност и раст незапослености. Суочавајући се са насталим проблемима, социјални рад се нашао и пред новим изазовом у функционисању и одрживости система социјалне заштите, који се морао прилагодити измијењеним друштвеним, економским, политичким околностима, које су створиле потребе за другачијим садржајем социјалне заштите, а тиме и социјалног рада као кључног носиоца у њеном обезбјеђењу.

Социјални рад, и сам осиромашен у људским ресурсима и њиховој оспособљености, почео је да трага за начинима прилагођавања насталим промјенама, рјешавања проблема и развоја дугорочних политика које ће омогућити остваривање мисије савременог социјалног рада, проистекле из међународно прихваћене и кроз дефиницију изражене сврхе ове дјелатности. Социјални рад као практично заснована професија и академска дисциплина морао је постати дио промјена, јер у својој суштини садржи промоцију друштвених промјена и развој, јачање социјалне кохезије, те оснаживање и ослобађање људи. Његово посебно значајно подручје дјеловања јесте пружање подршке и помоћи осјетљивим групама и заједницама које немају довољно ресурса да се суоче са насталим промјенама и због тога се налазе у стању социјалне потребе.

Један од одговора на наведене изазове био је улагање у развој људских ресурса, односно у оспособљавање и школовање младих људи за социјални рад који би кроз формални процес образовања постали професионалци и добили звање дипломирани социјални радник. Образовање за социјални рад је прилика и могућност да се кроз процес студирања и практичну обуку, примјеном савремених образовних стандарда, креирају и развијају социјални радници оспособљени и едуковани за дјеловање у комплексним условима и широким подручјима интеракције појединаца, друштвених група и заједница.

Идеја и инцијатива за оснивање студијског програма социјалног рада на Филозофском факултету у Бањој Луци потекли су од „Удружења стручних радника запослених у социјалним дјелатностима Републике Српске“, организације која је окупљала социјалне и друге стручне раднике и представљала једину организовану системску снагу у овој области, високо мотивисану да ради на развоју дјелатности социјалног рада. Идеја је прихваћена од актуелног менаџмента Филозофског факултета, једног броја наставника са других факултета и истакнутих професора и прегалаца у социјалном раду у окружењу, у првом реду од професора социјалног рада са Факултета политичких наука у Београду.

У оснивање студијског програма активно се укључила и Влада Краљевине Шведске, која је путем Шведске агенције за међународни развој и сарадњу (Sida) финансијски, кадровски и на друге начине подржавала студиј првих седам година.

Првим наставним планом и програмом за високо образовање социјалних радника у Републици Српској покренут је четворогодишњи студиј на Филозофском факултету у Бањој Луци 2000. године. Програм је коципиран на начин да омогући стицање теоријских и практичних знања и вјештина који квалификују студенте за обављање будућих послова у савременом контексту и да развијају инцијативност, предузимљивост, способност управљања социјалним услугама у заједници, способност доношења одлука које доприносе добробити и најбољем интересу корисника социјалног рада, способност помагања, заштите и заступања рањивих чланова заједнице, способност дјеловања у несигурном и промјенљивом окружењу, способност праћења социјалних потреба, истраживања социјалних појава и проблема и организовања акција на њиховом рјешавању, способност креирања и вођења различитих пројеката, способност праћења, избора и употребе различитих информација и способност креативне интеграције знања и праксе из социјалног рада и социјалне политике.

Циљеви високог образовања за социјални рад проистекли су из циљева високог образовања. Основни циљ високог образовања јесте „стицање, развијање, заштита и преношење знања и способности посредством наставе и научно-истраживачког рада с циљем доприноса развоја појединца и друштва“ (члан 4 Закона о високом образовању РС). Овај циљ је садржан у циљевима образовања социјалних радника, а то су:

1. стицање професионалних компетенција социјалног радника у реализацији своје професионалне улоге, сврхе и метода рада;
2. оспособљавање студената за адекватан избор и примјену метода рада којим ће се остварити професионални задаци и циљеви, у односу на препознате и идентификоване проблеме са којим се суочава у своме раду у свим областима гдје се запошљавају социјални радници;
3. обучавање студената првог циклуса за истраживање природе структуриране праксе – процеса социјалног рада – и разматрање њеног односа према теорији социјалног рада;
4. стицање услова за даље школовање и стручно усавршавање.

Одмах након лиценцирања програма уписани су први студенти и од почетка трајања студијског програма под окриљем Филозофског факултета уписан је 591 студент.

Измјене и допуне првог програма извршене су након преласка на болоњски систем високог образовања 2006. године. Овај наставни план и програм подразумијевао је студије у трајању од три академске године (180 ECTS бодова), и студије на другом циклусу студија у трајању од двије академске године. Други циклус (мастер студије) није никада лиценциран по овом принципу, јер се дошло до закључка да основне студије (први циклус) не задовољавају потребе праксе социјалог рада образовањем социјалних радника у трогодишњем трајању. Сами студенти који су у прве три године студирали по овом програму покренули су инцијативу да се измијени наставни план и програм и да основне студије трају четири године, што је учињено тзв. прелазним курикулумом у периоду од 2007. до 2010. године.

Нови наставни план и програм социјалног рада лиценциран је 2010. године и представља допуну наставном плану и програму из 2006. године, тако да су студије враћене на студирање у трајању од четири академске године и лиценциран је други циклус студија (мастер студије) у трајању од једне академске године.

Нови програм одговорио је на захтјеве болоњског реформског процеса, јер је дефинисао циљеве, опште и специфичне компетенције, исходе учења, прецизирао систем ЕCTS бодова за сваки предмет и укупне студије, предвидио обавезне и изборне програме, афирмисао нови систем оцјењивања и испитивања студената, дефинисао програме за сваки предмет, одредио обавезну и изборну литературу и омогућио дефинисање практичне наставе као обавезни вид учења.

У току четворогодишњег студија студенти стичу разноврсна теоријска и методолошка знања из широког спектра социолошких, правних, политиколошких, психолошких и педагошких дисциплина. Кључно мјесто и посебна пажња припада дисциплинама из научног поља социјалног рада, које су сврстане у три уже научне области: Социјална политика, Теорије и методологије социјалног рада и Подручја социјалног рада. Важан извор за стицање знања, осим теоријског рада, јесте обавезна практична настава, која се одвија у установама социјалне заштите, образовним и здравственим установама, органима јавне управе, невладиним организацијама и надлежним министарствима под будним оком ментора-практичара, који своје искуство и знања преносе студентима.

Током поменутих ревизија и измјена наставног плана и програма, константно се повећавао број предмета из научне области социјалног рада, а смањивао број предмета из сродних наука, водећи рачуна о потреби да студенти добију знања из сродних наука релевантних за професију социјалног рада.

Према исходима учења на основном циклусу образовања свршени студенти треба да су у стању да:

– усвоје и разумију основна научна и стручна знања из теорија социјалног рада, основних методских поступака у социјалном раду (рад са појединцем, групом и у заједници), социјалне политике и њених подручја, као и из политиколошких, социолошких, психолошких, педагошких и правних дисциплина које су релевантне за социјални рад;
– стекну знање и вјештине у обавезној практичној настави коју обављају у установама социјалне заштите, невладиним организацијама, здравственим установама, образовним институцијама и органима јавне управе;
– могу примијенити стечено знање и разумијевање показујући професионални приступ у раду и струци и стечене компетенције;
– буду способни да прикупљају податке и анализирају савремене токове социјалног рада и социјалне политике у постојећем друштвеном контексту и да разумију њихову међусобну повезаност и утицај;
– могу успостављати унутрашњу комуникацију и са окружењем социјалног рада и преносити информације, идеје, проблеме и рјешења стручној јавности;
– изграде вјештине учења које су им неопходне за даље формално образовање и цјеложивотно учење.

УСЛОВ ЗА УПИС НА СТУДИЈСКИ ПРОГРАМ